Autor: Mi­ljen­ko Jer­go­vić


Haj­de da po­raz­go­va­ra­mo o na­šim stra­ho­vi­ma od iz­bje­gli­ca. Pr­vi, i naj­če­šće spo­mi­nja­ni, strah je da bi se me­đu te lju­de – me­đu na­šu bra­ću u po­tre­bi i u ne­vo­lji – mo­gli uvu­ći rat­ni­ci ISIL-a. U osno­vi, to je sa­svim mo­gu­će, čak i vr­lo vje­ro­vat­no, na­sta­vi li se ova iz­bje­glič­ka ka­ta­kli­zma. Po­sto­je ba­rem dva ra­ci­o­nal­na raz­lo­ga zbog ko­jih bi Ka­li­fat pod ma­skom ljud­ske ne­sre­će mo­gao uda­ri­ti po Evro­pi. Pr­vi je da se bli­sko­i­stoč­nim mu­sli­ma­ni­ma one­mo­gu­ći bi­jeg u Euro­pu i da im se raz­bi­je ilu­zi­ja o uni­ver­zal­no­sti i pre­mo­ći evrop­skih hu­ma­ni­stič­kih vri­jed­no­sti. Dru­gi i mno­go va­žni­ji je da se Evro­plja­ni na­ve­du da na ISIL-ov iza­zov od­go­vo­re isi­lov­skim sred­stvi­ma, te da na eks­trem­ni ra­si­zam i šo­vi­ni­zam uz­vra­te vla­sti­tim ob­li­ci­ma ra­si­zma i šo­vi­ni­zma. ISIL će sje­ći gla­ve i ru­ši­ti hi­lja­du­go­di­šnje kul­tur­ne spo­me­ni­ke, a Evro­pa će, ka­ko već pred­la­že Ni­ko­las Sar­ko­zi, po rub­nim ze­mlja­ma Evro­pe i u sje­ver­noj Afri­ci stva­ra­ti sa­bir­ne lo­go­re – ko­ji se, ina­če, zo­vu i kon­cen­tra­ci­o­ni lo­go­ri – gdje će unu­tar bo­dlji­ka­ve ži­ce dr­ža­ti za­to­če­ne iz­bje­gli­ce. Iako je, na­čel­no go­vo­re­ći, bo­lje bi­ti u ži­ci ne­go od­mah osta­ti bez gla­ve, su­štin­ska raz­li­ka ne po­sto­ji. ISIL-u je, u to ne­ma baš ni­ka­kve sum­nje, na­mje­ra da svog glav­nog pro­tiv­ni­ka, a to je Evro­pa, na­ve­de da pri­hva­ti rat istim sred­stvi­ma, onim ko­je je sam oda­brao i s ko­jim mu vr­lo do­bro ide. Pri­sta­ne li Evro­pa na to, ozbilj­no ra­stu šan­se da Ka­li­fat po­bi­je­di u svom ra­tu, bu­du­ći da je naj­ja­če evrop­sko oruž­je u kon­sen­zu­su o op­šte­ljud­skim i hu­ma­ni­stič­kim vri­jed­no­sti­ma. To je, re­ci­mo, ja­sno nje­mač­koj kan­ce­lar­ki ka­da go­vo­ri da bi­smo se od­ri­ca­njem od iz­bje­gli­ca od­re­kli te­melj­nih evrop­skih vri­jed­no­sti. Te vri­jed­no­sti ne slu­že to­me da nas ne­ko­me dru­gom po­ka­žu kao do­bre i em­pa­tič­ne po­je­din­ce, ni­ti kao dru­štva za­sno­va­na na em­pa­ti­ji i so­li­dar­no­sti. Te­melj­ne evrop­ske vri­jed­no­sti ko­je spo­mi­nje Mer­kel bra­ne Evro­pu efi­ka­sni­je od bi­lo ka­kvog ra­ket­nog šti­ta. A od­u­sta­ne li od njih, Evro­pu ne­će za­šti­ti­ti ni­ka­kav ra­ket­ni štit.
Ko­li­ko god bi­la re­al­na pret­po­stav­ka da će ISIL, pod ma­skom iz­bje­gli­ca, uda­ri­ti na Evro­pu ne bi li po­ni­štio “te­melj­ne evrop­ske vri­jed­no­sti”, i ne bi li mu­sli­ma­ni­ma po­ka­zao da u Evro­pi ne mo­gu na­ći spas, ne tre­ba mi­sli­ti ka­ko ko­lo­ne iz­bje­gli­ca ISIL-u olak­ša­va­ju in­fil­tra­ci­ju u evrop­ska dru­štva. Osim one no­tor­ne, vi­še pu­ta po­na­vlja­ne či­nje­ni­ce da su ISIL-ovi rat­ni­ci, kao i na­pa­da­či iz evrop­skih me­troa, že­lje­zni­ca, ka­fi­ća, tr­go­vi­na, mla­di­ći i dje­voj­ke ro­đe­ni u Evro­pi, i to ne sa­mo unu­tar tra­di­ci­o­nal­nih mu­sli­man­skih po­ro­di­ca, ne­go me­đu nji­ma ima hri­šća­na i hri­šćan­ki ko­ji su pri­mi­li Islam, osim što, da­kle, me­đu iz­bje­gli­ca­ma ne­ma te­ro­ri­sta, jer da su htje­li bi­ti te­ro­ri­sti ne bi ni bje­ža­li u Evro­pu, sa­svim je na­iv­no vje­ro­va­ti da je ne­ko­me si­rij­skom, irač­kom ili sa­u­dij­skom ka­ba­da­hi­ji po­treb­na ko­lo­na iz­bje­gli­ca da bi se pro­šver­co­vao u Evro­pu i, na ­pri­mjer, di­gao keln­sku ka­te­dra­lu u va­zduh. Za­što bi se gu­žvao po vo­zo­vi­ma ili auto­bu­si­ma, kad li­je­po mo­že sje­sti u avi­on, do­ći u Evro­pu i uči­ni­ti ono što je na­u­mio? Da­kle, ne­će on is­ko­ri­sti­ti iz­bje­glič­ku kri­zu da bi po­či­nio te­ro­ri­stič­ki čin, ne­go će zbog iz­bje­glič­ke kri­ze ta­kav čin po­či­ni­ti. I to za­to da bi po­ni­štio “te­melj­ne evrop­ske vri­jed­no­sti” i da bi mu­sli­ma­ne s Bli­skog i Sred­njeg is­to­ka od­vra­tio od vje­re u “te­melj­ne evrop­ske vri­jed­no­sti”.
Ide­ja da bi ve­li­ki pro­tok iz­bje­gli­ca mo­gao olak­ša­ti ula­zak te­ro­ri­sta u Evro­pu za­pra­vo je bi­zar­na. Ali zar ko­lek­tiv­ni stra­ho­vi i ni­su, po pra­vi­lu, za­sno­va­ni na bi­zar­nim ide­ja­ma? Ako je vje­ro­va­ti Ho­ga­ru Stra­šnom, sta­ri Vi­kin­zi pla­ši­li su se da im ne­be­sa ne pad­nu na gla­vu. Či­me bi oni ko­ji se ovo­ga pla­še ot­kla­nja­li svoj strah? Ti­me da za­u­sta­ve lju­de na gra­ni­ca­ma Evro­pe i da im, even­tu­al­no, vr­lo pri­stoj­no ob­ja­sne ka­ko to či­ne jer bi se me­đu njih mo­gao umi­je­ša­ti te­ro­ri­sta. Kao da bi se strah od avi­on­ske ne­sre­će rje­ša­vao uki­da­njem avi­o­na. Ili ka­da bi se strah od dro­ge rje­ša­vao her­me­tič­kim za­tva­ra­njem gra­ni­ca, a strah od vi­si­ne ru­še­njem ne­bo­de­ra. Strah je, po­red osta­log, i po­sle­di­ca ne­spo­sob­no­sti ili ne­sprem­no­sti da se či­nje­ni­ce hi­je­rar­hi­zu­ju. Što je za nas ve­će i va­žni­je: sud­bi­na lju­di, sto­ti­na, hi­lja­da, mi­li­o­na lju­di, ko­ji bje­že pred stra­da­njem, spa­sa­va­ju svo­je bli­žnje i se­be od si­gur­ne smr­ti, ili od ži­vo­ta u ne­mo­gu­ćim uslo­vi­ma, ili nam je ve­će i va­žni­je da iz­bjeg­ne­mo te­ro­ri­stič­ki na­pad na sla­sti­čar­nu, voz, ško­lu, dječ­ji vr­tić? Ovo dru­go je stra­šno, ali ono pr­vo je stra­šni­je. A naj­stra­šni­je bi bi­lo da bu­de­mo uci­je­nje­ni od raz­boj­ni­ka, i da po­sta­ne­mo sa­u­če­sni­ci u stra­da­nju onih ko­ji su pro­go­nje­ni.
Strah od te­ro­ri­stič­kog na­pa­da kao po­sle­di­ce iz­bje­glič­kog ta­la­sa po svo­joj je na­ra­tiv­noj struk­tu­ri jed­no­sta­van strah. Po­sto­je, me­đu­tim, i vr­lo slo­že­ni stra­ho­vi, za či­je je shva­ta­nje po­tre­ban ta­le­nat za ša­hov­sku kom­bi­na­to­ri­ku, ako ne i di­jag­no­za pa­ra­no­id­nog po­re­me­ća­ja. Bez to­ga vam je, na­i­me, te­ško shva­ti­ti o če­mu je ri­ječ. Ta­ko me je­dan do­bro­na­mjer­ni či­ta­lac ovih da­na pi­ta zar mi ni­je sum­nji­vo to što su me­đu si­rij­skim iz­bje­gli­ca­ma u ap­so­lut­noj ve­ći­ni mu­škar­ci u fer­til­noj do­bi, mla­di, sna­žni i plod­ni, i što do­la­ze s istim ta­kvim že­na­ma? I zar mi ni­je sum­nji­vo, pi­ta on da­lje, što svi idu baš u Nje­mač­ku, a ne, re­ci­mo, u Fran­cu­sku, Bel­gi­ju ili Luk­sem­burg? Zar mi se ne či­ni ka­ko iza sve­ga to­ga po­sto­ji ne­ki ve­li­ki i mrač­ni plan?
Po­što ne­mam da­ra za šah i ma­te­ma­ti­ku, a lo­še sto­jim i s pa­ra­no­jom, ja za­pra­vo i ne znam šta do­bro­na­mjer­ni či­ta­lac ima na umu i o ka­kvom bi mrač­nom pla­nu mo­glo bi­ti ri­je­či. Ako bih bio slo­bo­dan da o to­me mi­slim, naj­pri­je bi mi na um pa­lo ka­ko do­bro­na­mjer­ni či­ta­lac ima ne­ke svo­je erot­ske fan­ta­zi­je ve­za­ne za fer­ti­li­tet si­rij­skih mu­ška­ra­ca pa mu, mo­žda, sme­ta to što do­la­ze go­to­vo is­klju­či­vo u žen­skoj prat­nji, pa još i s dje­com. Ali ot­kud na­jed­nom ta bri­ga za Nje­mač­ku u od­no­su na Luk­sem­burg? Ka­ko sam po kri­te­ri­ju­mi­ma svo­ga do­bro­na­mjer­nog či­ta­o­ca glup, pa ni­sam u sta­nju da do­ku­čim o ka­kvom se to ve­li­kom i mrač­nom pla­nu ra­di, i ka­ko se u slo­že­nim stra­ho­vi­ma la­ko iz­gu­bim, kre­nu­ću pre­či­com i po­slu­ži­ti se so­lid­nim pam­će­njem.
Osam­de­se­tih go­di­na iden­ti­čan pro­blem bu­du­ći srp­ski na­ci­o­na­li­sti ima­li su s al­ban­skim fer­ti­li­te­tom. Pr­vo su ima­li taj pro­blem, a tek su za­tim po­sta­ja­li na­ci­o­na­li­sti. Ma­lo za­tim fer­ti­li­tet su ot­kri­li i kod bo­san­skih mu­sli­ma­na. I ma­lo pred rat za­po­če­le su ko­lek­tiv­ne fan­ta­zi­je o to­me ka­ko će već 2010. Šip­ta­ri bi­ti ve­ći­na u Kra­lje­vu i Kra­gu­jev­cu, a do 2030. pa­šće i Be­o­grad. Oni se, na­i­me, stra­te­ški se­le i na­se­lja­va­ju, a od­mah za­tim za­po­či­nje raz­mno­ža­va­nje. Iz­me­đu stra­ha do­bro­na­mjer­nog či­ta­te­lja iz 2015. i stra­ha jed­na­ko do­bro­na­mjer­nog srp­skog ma­lo­gra­đa­ni­na iz 1987, ili ne­što ma­nje do­bro­na­mjer­nog iz sle­de­ćih ne­ko­li­ko go­di­na, ne­ma ni­ka­kve raz­li­ke. Ista im je na­ra­ci­ja, slič­na su im pi­ta­nja, jed­na­ka in­te­lek­tu­al­na kom­bi­na­to­ri­ka ka­kvoj, ja glup, ne uspi­je­vam do­sko­či­ti. Ili je, mo­žda, nji­hov na­čin mi­šlje­nja ne­po­bje­div, jer je u osno­vi ne­po­re­civ?
Čo­vjek po svo­joj pri­ro­di ni­je ne­u­stra­šiv. Do­bar je strah ko­me ga je Bog dao. A dao ga je svi­ma. Boj se ov­na, boj se gov­na, a kad ćeš ži­vje­ti? Umje­sto da uz­ga­ja­mo svo­je stra­ho­ve, kao što je En­glez sto­lje­ći­ma uz­ga­jao tra­vu pa se sad ima na če­mu igra­ti no­go­met, bo­lje bi nam bi­lo da ih sva­ko­dnev­no pli­je­vi­mo. Ured­no opli­je­vljen strah zdrav je za ži­vot. Ne­zdra­vo je dru­gim lju­di­ma, a po­go­to­vu dru­gim na­ro­di­ma, pri­pi­si­va­ti nad­na­rav­ne mo­ći. Ili u nji­ho­ve po­stup­ke uči­ta­va­ti za­vje­re taj­nih si­la. Sna­ga “te­melj­nih evrop­skih vri­jed­no­sti”, ko­je je na­po­kon spo­me­nu­la An­ge­la Mer­kel, u nji­ho­voj je an­ti­za­vje­re­nič­koj jed­no­stav­no­sti.
jer­go­vic.com